(beleške sa časa treš književnosti)
Priča o harvardskom studentu Zurkenbergu koji je izumeo fejsbuk već je svima
poznata...Postao je multimilioner jer su tajne ljudskog mozga malo izmakle kontroli i
njegovim prvim očekivanjima, pa je od običnog servisa za povezivanje kolega sa
fakulteta – fb 1postao neprevaziđeno ’sastajalište’.
Nema potrebe anatemisati internet kulturu, nego prihvatiti je na dobar način. Ono
što ona nudi jeste ogromna biblioteka podataka. U preziranju sadašnjosti, koja se
manifestuje odbijanjem kompjutera i drugih ’haj-faj’ rekvizita, ima nečeg od suštinske zatupljenosti. Pogrešno je misliti da se radi o obožavanju prošlosti i ljubavi prema starini.
Keeping up with nije ’izneverivanje’ nekakve knjiške patine/prašine, već naprosto
prihvatanje inovacije. Knjiga nije preteča elektronske knjige i zato ne može ni biti
ugrožena njom. Razlika je u udobnosti, pored estetike i fetišizma prema papiru: čitanje sa ekrana je uvek neudobno i brzo postane neizdržljivo. Mnoge knjige iz pdf-a ne doživljavamo isto kao kada ih čitamo u papiru, samo zato što od neudobnosti nismo ni stigli da ih doživimo kako treba. Zato je i elektronsko idavaštvo krajnje sumnjivo, i apstraktno. Lageri sa elektronski objavljenim tekstovima u stvari ne postoje, nalaze se u vazdušastom fatamorganskom web prostoru. To nije mana interneta. Tajna je samo u poznavanju šta se može a šta ne u virtuelnoj sferi. Fb je tu najviše odmakao.
Zapravo je sve O.K. dok se ne pređe crta dosade i skrajne u paralelni svet, koji je
spram ovog (tako omraženog u literaturi nekih pravaca mišljenja i kvazi-filozofije)
- mala napomena- autistični cirkus.
Čitava stvar bi se mogla objaviti kao vest: Relativno nedavno (2004) se na
web-u pojavio jedan fenomen koji isprva nije toliko privlačio
pažnju,ali postepeno je postao deo svakodnevnog života miliona ljudi.
To je fejsbuk, ’knjiga’ koja nema recenzente, lektore, pisce a ni
čitaoce; ima samo konzumente.
Fb je jedan od zadivljujućih dokaza da cyber svet postoji, ali da je s one strane
realnosti. On je verovatno i još jedan dokaz da trezvenost nije naš novi razum – kako je mislio Gombrovič, već da ljudi neminovno iskliznu van ’dozvoljene mere’.
Tekst Danijele Vukašinović ’’Facebook kao internet subkultura’’ koji je izašao i u
najnovijem broju srpsko-izraelskog Lameda (časopis sa savršenim podnaslovom: list za
radoznale) skicirao je neke pojave vezane za to. I ne samo taj tekst, o fb je pisano i u
Knjigomatu, i na drugim mestima. Nakon nekoliko meseci opserviranja (a termin nije iz
astrofizike, već iz kliničke psihologije...), može se samo jedno zaključiti: fb nije
subkultura, fb je subživot. Nije štamparska greška, nije suživot - već baš sub-život.
Svet može da se podeli po mnogo osnova.......Npr. na one koji su čitali određene
knjige i one koji to nisu; aktuelna podela, posebno među mlađim generacijama, bila bi na
one koji imaju i one koji nemaju fb nalog.
Glavno pitanje je: da li je nastao kao potreba
za komuniciranjem, ili kao odraz asocijalnosti i sociopatije?
Takođe, koliko je to sve
zabava/dokolica a koliko se, i kada, ozbiljno shvata?
Nakon tih nekoliko meseci fb-voajerisanja, shvatila sam da adikcija uopšte nije
napumpana priča, iako mi je na početku zvučalo kao da je to izmislio neko ko se plaši
1 Ne bih da iko pomisli da je text ozbiljan zbog ove fusnote, ali Facebook će nadalje biti označen kao fb.
tehnike. Dobar broj ljudi je po čitav dan bio onlajn – priključen na chat, razmenjivali su komentare, poruke, kafe, zagrljaje, flertovali na wall-u.
Dovoljno je reći da je postao neizostavni deo svakodnevnog života; pored jutarnje
kafe, tu je odmah i ispisivanje statusa, provera postova, komentara i friend request-a.
Ključna reč za fb je friend/prijatelj (pokušaj stvaranja utopije na web-u?) a posle i
add/dodati/edovati. Njih prate gornje reči.
Šta tačno znači to fb ’prijateljstvo’- poznanstvo ili neki konkretan odnos, koji
postoji i van fb? Mogla bi se uvesti reč ’frend’, jer definitivno ’prijatelj’ ne poklapa značenje ’prijatelja sa fb’. Onda dolazim do jedne zanimljive zagonetke: prihvatanje (confirm) i odbijanje (ignore) frendova. Iako postoji opcija sakrivanja sadržaja (statusa, foto albuma, itd) od određenih frendova, a fb je poznat po tom čuvenom edovanju ljudi(dakle, dodavanju ljudi među prijatelje, i kad nam to nisu zaista, već samo poznanici a često čak ni to), ipak neke ne želimo da edujemo.
Možda je fb najrealniji u odbijanju, a ne u prihvatanju frendova. U odbijanju ima
nečeg od realnosti, a u prihvatanju svih mogućih ljudi – warning!, cyber surealism. Dakle, odbijanje je zapravo jedina životno obojena stvar koja vam se može desiti na fb! Videla sam grafit na kome piše ’Kurtoazija’, baš među fotkama jedne koleginice (iz realnosti) i frendice (sa fb), i sasvim se uklapa u tu teoriju. Biti nekurtoazan i neljubazan na fb, to je život na koji su kreatori manje računali; jer se na wall-u se ’vode’ beskrajno fini i duhoviti ’razgovori’, ili besmislene rasprave koje se umiruju smajlovima.
Rešavanje testova spada u zabavu, kao i u novinama i ženskim magazinima, ali
slanje (skoro mirišljavih) čestitki, kafe, cveća, bombonjera, zagrljaja, čak i flirting (!!!), fb nudi mnogo ’mogućnosti’ i odmah se ’prime’ jer je lakše imati virtuelni identitet od onog pravog. Često ni ne košta ništa, posebno za vlasnike laptopova sa wireless konekcijom koju hvataju iz obližnjeg kafića...I šta bi se sa svim tim kurtoaznim poklonima desilo kada bi pao sistem?? Da li bi se ’društvo’ sa fb našlo na realnoj kafi, napokon?
Postavlja se još pitanja. Nonstop online, da li je to vrsta raspoloženja ili
supstitucija/imitacija socijalnog života? Statusi sa mobilnog telefona – usled nestrpljenja da se status napiše sa kompjutera- adikcija ili čudo od tehnike?
Polje u kome se piše šta se od fb traži govori štošta o korisniku. Najbenignija
varijanta je naravno i najređa :( - a to je networking (poslovni kontakti), najudarnija je svakako relationship (traženje veze) i dating (susreti), sexual relations još uvek nije uvedeno kao opcija, a friendhip je najškakljivija. Rekla bih da je (kod onih kojima primarni cilj nije sakupljanje poslovnih kontakata, tj. povezivanje s kolegama) u osnovi ipak potreba za komunikacijom, ali problem je što fb to ne dopušta zaista, stvara se vrlo specifična vrsta ne-realnog razgovora čija je jedina spona sa realnim to što koristimo reči.
Ako izađemo iz žanra eseja, možemo se i vrlo naučno pozvati na lingvistiku – gde se
komunikacija definiše i paralingvističkim znacima (čitaj: pokreti, intonacija). Otuda i izraz ’’ogoljena komunikacija’’, koji ni malo nije preteran.
Na polaznoj stranici fb prikazana je Zemljina kugla, ucrtani kontinenti i po jedna
figura čoveka; ostati u kontaktu sa ljudima koji su geografski daleko potpuno je druga poenta od one koju praktikuju ljudi koji su u istom gradu. Tu se krije mit o alijenaciji i tehnokratiji. Liči na teoriju zavere, ali nije; stvari su se samo malo omakle kontroli jer je, vrlo jednostavno, web pružio sjajnu mogućnost građenja drugog identiteta, mimikriju – kako kaže D. Vukašinović, i to je većini ljudi neodoljivo.
Ono što je izuzetno dobro jeste brza razmena tekstova, slika ili muzike, mejl
adresa, obaveštenja o (kulturnim i drugim) događajima, sve funkcioniše kao veliki
farward program. Ali, to su informacije a informativnost je jedna čak nebitna karika u lancu koji se zove, ili se makar zvao, komuniciranje. Komunikacija koja se vrši praktično samo razmenom informacija, i simuliranjem raznih stanja kao što su osmeh (milion vrsta smajlova), ili intimnosti - slanje poklona ili zagrljaja, odvlači mnogo realnog vremena u prazno.
Fb je prosto pun pogodak do nekih astronomskih razmera: svakodnevna
progresija članova i fanova virtuelnih sastanaka, vrlo neprimetno ali sigurno slabljenje
želje za kontaktom uživo, vrsta pražnjenja nagona za komunikacijom, nešto slično
pornografiji i ’ostvarivanju’ preko nje. Prečesto podseća na onaj Batajev tekst gde o
masturbaciji govori kao o činu nakon čega se ne oseća zadovoljstvo već umrtvljenost. Ili je razgovor sa ekranom podvrsta autoerotizma?
Hoće li se neki novi Mark Danijelevski (možda nije ni slučajnost da su on i
Zurkenberg imenjaci!) dosetiti da od wall-komentara sastavi nečitljivi (ali postmoderni) raskupusani sajko-roman, Zamak listova? Bloggovanje je postalo vrsta spisateljskog manira. Gotovo, stilska formacija. Kada je jedan poznati pijanista objašnjavao muziku, rekao je da ’’ona nestaje, čuješ je pa je nema nigde’’, a književnost je bila baš suprotna – fizički dodirljiva. Blog-književnost bi onda bila upravo književnost koja nestaje, pročitate je pa je više nigde nema.
Ako postoji laž, ali zaista notorna laž o komunikaciji, koja nema veze sa
tehnofobijom i ume biti zanosna sve dok u nju ne poverujete, nema sumnje kako se ona
zove. A kako li bi Krleža nazvao ovaj polu-esej, i da li bi spalio sajt kao što je činio sa barunima i biskupima u svome Plamenu?
I, za kraj, zaključimo da tzv. novi vek nije samo era tehnike, ’bombardovanja’
Meseca i ’izbacivanja’ Plutona iz Sunčevog sistema, već je više era ekstremizma.
Da li će to biti esktreman vid (ne)komuniciranja, hiperprodukcija poezije ili pak
preglasna buka oko feminizma, ’’temeljnog preispitivanja vrednosti na kojima počiva
civilizacija’’ (to se ponekad koristi kao argument za afirmisanje homoseksualnosti, btw), uopšte nije važno. Sve spada u eru duboke ekstremnosti, u potrazi za istinama i, možda, merom.
Po receptu grčkog jezika, lek i otrov su, ili mogu da budu, isto: prekomerna doza
leka = otrov. Jezički dokazivo, ista je reč za oba ta pojma. Kao što je ista reč
(anagignosko) za ’’čitati’’ i ’’razumeti’’. Ne može se čitati bez razumevanja! Određeni jezici pokazuju vrhunsku inteligenciju u njima samima.
Tako je i sa fejsbukom: binarnost otrov/lek. Teodor Hercl, delom Zemunac, je praktično začeo Izrael geslom ’’Ako nešto želiš, onda to više nije san’’. Cionizam je jednom optimističkom, skoro magijskom, formulom ostvario mitski san: državu Izrael.
Mark Zurkenberg verovatno nije imao nikakvo geslo kada je kreirao fb. No,
Herclovo je iskorišćeno kao slogan jedne fb grupe. Naslovljena je kao Da Sajam knjiga
traje do kasnih noćnih sati i ni malo naivno ne inicira ideju da Sajam knjiga zaista, makar jedan dan, traje kao Noć muzeja. Kada se nešto tako bude dogodilo, možda već vrlo uskoro - jer nema razloga da ne postoji Noć knjiga, fb će se pokazati kao upotrebljen na pravi način. Dotle, friend request pending...
Vidimo se na face-to-face booku! :)
Isak Rozenberg
U novoosnovanom časopisu Tisa (koji je, btw, vrlo simpatičan)
objavljen je moj prvi prevod (ako ne računamo prevod sajta grada Malage, sa španskog),
izbor iz poezije englesko-jevrejskog pesnika
Isaka Rozenberga (Isaac Rosenberg), zanimljivog lika, poginulog 2 dana pred
kraj I svetskog rata (krajnje paradoxalan život),
kod nas, koliko ja znam, nije prevođen, a njegova dela nisam uspela da nađem ni
u biblioteci British Council-a...
poeziju sam prevela kako sam umela :), zajedno sa svojom frendicom Martom Gajić.
Kupite časopis! ;-)
objavljen je moj prvi prevod (ako ne računamo prevod sajta grada Malage, sa španskog),
izbor iz poezije englesko-jevrejskog pesnika
Isaka Rozenberga (Isaac Rosenberg), zanimljivog lika, poginulog 2 dana pred
kraj I svetskog rata (krajnje paradoxalan život),
kod nas, koliko ja znam, nije prevođen, a njegova dela nisam uspela da nađem ni
u biblioteci British Council-a...
poeziju sam prevela kako sam umela :), zajedno sa svojom frendicom Martom Gajić.
Kupite časopis! ;-)
Singer, Florans Noavil, (prevela Anika Krstić),Arhipelag, 2008
MAG IZ LEONCINA
Sajamska produkcija je, razume se, bila raznolika i ove godine, u svim žanrovima. Izdavač godine, sa simboličnim imenom - Arhipelag, čitaocima je u svom Moru knjiga ponudio najpre stranu prozu – A. Molinu, A. Stamatisa, K. Fuentesa, M. Kunderu, Đerđa Konrada, kapitalan roman neuobičajnog naslova Centralna Evropa – Vilijama Volmana, od domaćih su tu Mihajlo Pantić, Ratko Dangubić (poznat kao autor romana Nemački u 100 lekcija), najnoviju Jelenu Lengold (Pretesteriši me), esejistiku Svet oko nas i Berlin, itd. Svi znamo da 'apsolutni' čitaoci uživaju ne samo u delu već i u ’istorijskim tračevima’. Oni na neki način dopunjuju naše zanimanje za pisca, uprkos činjenici da je književnost na skali vrednosti odeljena od piščeve biografije. Dobra ilustracija za to je što Oskara Vajlda najviše pamtimo po anegdotama i sentencama - njegovu lucidnost čitamo van njegovih dela, više iz isečaka i tuđih zapisa.
Dve knjige koje će sigurno zaintrigirati našu književnu maštu jesu beležnice o Kafki i Singeru. Jozef Kafka, za čija dela se kaže da imaju ambijent košmara, naširoko su raščlanjena u knjizi Roberta Kalasa, gde autor poredi Proces i Zamak, oba romana zvanično nezavršena, ali sasvim zaokružena kao celine.
Dok je knjiga o Kafki pisana u maniru finog esejizma, ali ne impresionistički već bazirana na književnoteorijskoj i istorijskoj osnovi, o Singeru je biografska. Singer, kako počinje knjiga Florans Noavil, ne veruje u slučajnosti. Zato je verovatno da bi i slučajnost da se istovremeno pojavljuju knjiga o njemu i o Kafki, čiji kabalistički zamak dobro znamo proglasio kao znak. Uostalom, na njegovom grobu je greškom ugravirano ’’Noble’’ umesto ’’Nobel’’! Autorka se poigrava mogućnošću da se to šaljivi aristokrata u stvari javlja odnekud (ili podsmeva našoj neverici u znake?).
Jedinstven po svojoj fantastici, dibucima i tamnim silama koje igraju svuda okolo: pitali smo se sigurno kakav je to čovek pisao, i kakav ’tip Jevreja’ je to mogao stvoriti, tu čitavu mitologiju situacija i likova, koji kao svoj izvor imaju hasidsku književnost?
Porodica po majci – rabini, po ocu – hasidi, čak jedna od predaka učio od
Bal-Šem tova, začetnika hasidizma; a rabinski poziv se prenosio s kolena na koleno bar sedam generacija unazad. Koliko je to nasleđe važno i koliko mu je veran? Svako kome ’leži’ Singerova proza, sigurno se uočio da je kod njega judaizam, i religioznost uopšte, vrlo pomerena van granica dogme. On je više mističar i potajni revolucionar. Čitajući njega i knjigu o njemu – pomišljamo da je on zapravo izvršio korekciju judaističke dogme, da nije ’srušio zakon’ već ga je na bolji način postavio. Pripovetke poput Fatalista, Greške, Strasti iskazuju i njegov lični stav, ne samo pripovedačev. Singer dečak, Singer čovek i Singer pisac se povezuju kroz jedinstvenu filozofiju, kao i uvek – nezaobilazne ćoškove patnji, emocija i erudicije, porodičnih recidiva i titule ’večiti stranac’.
U knjizi se kaže da, uprkos iritantnoj verskoj strogoći njegove porodice, ’’to neće sprečiti Singera da bude vernik, celog života će ponavljati kako veruje u Boga ali na svoj način’’. Otkriva nam Singera kao jevrejskog pisca koji nije izašao iz judaizma ali ga jeste ’ispravio’, kosmopolitizovani judaizam –to bi bila njegova (književna) religija. I uopšte, jevrejski misticizam je takav – ne toliko paranormalan koliko filozofski. Singer dečak i Singer čovek – spajaju se svakako kroz Singera pisca. Reklo bi se da je to i očekivano, kod svakog stvaraoca je tako, ali imajući u vidu njegov mitološko-simbolički svet proze često smo se pitali otkuda inspiracija za takve lajtmotive, ni realne ni irealne, kako bi Filip David rekao – na granici između dva sveta?
Florans Noavil citira Evelin Tevenar-Kan, koja je napisala možda jednu od najsuštastvenijih rečenica vezanih za njegovu prozu: ’’Iza figura koje su obeležile Singerovo detinjstvo stoji hor bezimenih ljudi iz štetla’’. To se na neki način čak može i naslutiti. Bezimeni hor, štetl, geto, Tore bez ikakvih ilustracija (jer pobožni Jevreji kakvi su Singerovi bili nisu pravili sebi idola niti kakva lika), rasprave o večitim pitanjima; to je detinjstvo, ali posle emigriranja u Ameriku on izjavljuje da se stalno iznova i iznova vraća u Krohmalovu ulicu broj 10 (koja više ne postoji). Demonologija je,dakle, začeta u Krohmalovoj 10.
Singerova poetika može stati u nekoliko pravih rečenica, a neke od njih je on sam izgovorio: ’’Od detinjstva sam znao da svet koji vidimo nije sve.’’ Kao što je znao da postoje tajne sile i da je Bog, po kabali, sve –’’i kamen na ulici, i miš na tavanu, i cipele na nogama’’, znao je još bolje, i to se kroz njegovu prozu očituje, da ’’Bog u izvesnim prilikama sadrži đavola!’’. Ako se pitamo o fantastici koju on izvrstno piše, o strukturi tih motiva i ideja, dovoljno će nam biti svedočanstvo koje u knjizi o Singeru čitamo:’’Snovi su mi bili ispunjeni demonima, utvarama, đavolima, mrtvacima’’. Singer-dečak i Singer-pisac, tako eksplicitni koreni.
Gde je Singer jevrejski, a gde svetski pisac? Hamsun, potvrđeni nacista, je izvršio presudan uticaj na njegov spisateljski poziv, romanom Glad. Jednom fantazmagoričnom Singeru je realistični Čehov omiljeni pisac pripovedaka, iako se nalaze na sasvim različitim stranama sveta književnosti. Posebni pasusi posvećeni su jidišu, jer Singer je pisao na ’ničjem jeziku’, na jeziku koji nije imao pravni status i čvrstu normu, ali je dobio nobelovca. Strah i jeza rata, američki Poljak jevrejskog porekla, panreligiozni nesuđeni rabin, pa još sve to na jidišu – nije bilo jednostavno. Pod takvim uslovima stvarati mitologiju koju čitaoci bez premišljanja prepoznaju.
Govorio je da nema dobrog romana koji je kosmopolitski na način da se ne vezuje ni za jednu kulturu. I bio je u pravu. Zato je Singer jevrejski pisac, a Grosman izraelski. Tačnije, Singer je uspeo da ostvari svoj ideal pisca – ambasadora svoje kulture, a da bude i građanin sveta.
Knjiga Florans Noavil nam sve sjajno otkriva kroz kratka poglavlja, i sugestivne podnaslove. Iz razgovora sa njegovim sinom Israelom, stiče se utisak da je bio još jedan u nizu njegovih junaka, apstraktan, u nekim momentima čak groteskno bezličan, ne manji i ne veći stranac od njegovih proznih junaka.
Kada ga opisuju kao donžuana, prisetimo se Mađioničara iz Lublina. Je li to, nekim delom, bio naš mag iz Leoncina? Junak iz romana na kraju vrlo religiozno završava, skoro kao svetac. Singer pak završava život sa uzvikom ’’nmah’’, demonskim bićem kojim su ga plašili kada je bio dete; zanimljivo, pošto je taj motiv vrlo prepoznatljiv za njegove pripovetke. Moguće da je nesvesni deo učinio svoje i pokazao odakle potiče sve ono što se književno izražavalo? U svakom slučaju, singerijanska mitologija ostaće neodoljivo na rubu fantazije i religije, a u svakom slučaju ’’onaj ko pripoveda i ko sluša nisu od ovog sveta’’.
Gutes Lesen, kao Gute Wohe za Šabat, u ovom i svim drugim svetovima!
Sajamska produkcija je, razume se, bila raznolika i ove godine, u svim žanrovima. Izdavač godine, sa simboličnim imenom - Arhipelag, čitaocima je u svom Moru knjiga ponudio najpre stranu prozu – A. Molinu, A. Stamatisa, K. Fuentesa, M. Kunderu, Đerđa Konrada, kapitalan roman neuobičajnog naslova Centralna Evropa – Vilijama Volmana, od domaćih su tu Mihajlo Pantić, Ratko Dangubić (poznat kao autor romana Nemački u 100 lekcija), najnoviju Jelenu Lengold (Pretesteriši me), esejistiku Svet oko nas i Berlin, itd. Svi znamo da 'apsolutni' čitaoci uživaju ne samo u delu već i u ’istorijskim tračevima’. Oni na neki način dopunjuju naše zanimanje za pisca, uprkos činjenici da je književnost na skali vrednosti odeljena od piščeve biografije. Dobra ilustracija za to je što Oskara Vajlda najviše pamtimo po anegdotama i sentencama - njegovu lucidnost čitamo van njegovih dela, više iz isečaka i tuđih zapisa.
Dve knjige koje će sigurno zaintrigirati našu književnu maštu jesu beležnice o Kafki i Singeru. Jozef Kafka, za čija dela se kaže da imaju ambijent košmara, naširoko su raščlanjena u knjizi Roberta Kalasa, gde autor poredi Proces i Zamak, oba romana zvanično nezavršena, ali sasvim zaokružena kao celine.
Dok je knjiga o Kafki pisana u maniru finog esejizma, ali ne impresionistički već bazirana na književnoteorijskoj i istorijskoj osnovi, o Singeru je biografska. Singer, kako počinje knjiga Florans Noavil, ne veruje u slučajnosti. Zato je verovatno da bi i slučajnost da se istovremeno pojavljuju knjiga o njemu i o Kafki, čiji kabalistički zamak dobro znamo proglasio kao znak. Uostalom, na njegovom grobu je greškom ugravirano ’’Noble’’ umesto ’’Nobel’’! Autorka se poigrava mogućnošću da se to šaljivi aristokrata u stvari javlja odnekud (ili podsmeva našoj neverici u znake?).
Jedinstven po svojoj fantastici, dibucima i tamnim silama koje igraju svuda okolo: pitali smo se sigurno kakav je to čovek pisao, i kakav ’tip Jevreja’ je to mogao stvoriti, tu čitavu mitologiju situacija i likova, koji kao svoj izvor imaju hasidsku književnost?
Porodica po majci – rabini, po ocu – hasidi, čak jedna od predaka učio od
Bal-Šem tova, začetnika hasidizma; a rabinski poziv se prenosio s kolena na koleno bar sedam generacija unazad. Koliko je to nasleđe važno i koliko mu je veran? Svako kome ’leži’ Singerova proza, sigurno se uočio da je kod njega judaizam, i religioznost uopšte, vrlo pomerena van granica dogme. On je više mističar i potajni revolucionar. Čitajući njega i knjigu o njemu – pomišljamo da je on zapravo izvršio korekciju judaističke dogme, da nije ’srušio zakon’ već ga je na bolji način postavio. Pripovetke poput Fatalista, Greške, Strasti iskazuju i njegov lični stav, ne samo pripovedačev. Singer dečak, Singer čovek i Singer pisac se povezuju kroz jedinstvenu filozofiju, kao i uvek – nezaobilazne ćoškove patnji, emocija i erudicije, porodičnih recidiva i titule ’večiti stranac’.
U knjizi se kaže da, uprkos iritantnoj verskoj strogoći njegove porodice, ’’to neće sprečiti Singera da bude vernik, celog života će ponavljati kako veruje u Boga ali na svoj način’’. Otkriva nam Singera kao jevrejskog pisca koji nije izašao iz judaizma ali ga jeste ’ispravio’, kosmopolitizovani judaizam –to bi bila njegova (književna) religija. I uopšte, jevrejski misticizam je takav – ne toliko paranormalan koliko filozofski. Singer dečak i Singer čovek – spajaju se svakako kroz Singera pisca. Reklo bi se da je to i očekivano, kod svakog stvaraoca je tako, ali imajući u vidu njegov mitološko-simbolički svet proze često smo se pitali otkuda inspiracija za takve lajtmotive, ni realne ni irealne, kako bi Filip David rekao – na granici između dva sveta?
Florans Noavil citira Evelin Tevenar-Kan, koja je napisala možda jednu od najsuštastvenijih rečenica vezanih za njegovu prozu: ’’Iza figura koje su obeležile Singerovo detinjstvo stoji hor bezimenih ljudi iz štetla’’. To se na neki način čak može i naslutiti. Bezimeni hor, štetl, geto, Tore bez ikakvih ilustracija (jer pobožni Jevreji kakvi su Singerovi bili nisu pravili sebi idola niti kakva lika), rasprave o večitim pitanjima; to je detinjstvo, ali posle emigriranja u Ameriku on izjavljuje da se stalno iznova i iznova vraća u Krohmalovu ulicu broj 10 (koja više ne postoji). Demonologija je,dakle, začeta u Krohmalovoj 10.
Singerova poetika može stati u nekoliko pravih rečenica, a neke od njih je on sam izgovorio: ’’Od detinjstva sam znao da svet koji vidimo nije sve.’’ Kao što je znao da postoje tajne sile i da je Bog, po kabali, sve –’’i kamen na ulici, i miš na tavanu, i cipele na nogama’’, znao je još bolje, i to se kroz njegovu prozu očituje, da ’’Bog u izvesnim prilikama sadrži đavola!’’. Ako se pitamo o fantastici koju on izvrstno piše, o strukturi tih motiva i ideja, dovoljno će nam biti svedočanstvo koje u knjizi o Singeru čitamo:’’Snovi su mi bili ispunjeni demonima, utvarama, đavolima, mrtvacima’’. Singer-dečak i Singer-pisac, tako eksplicitni koreni.
Gde je Singer jevrejski, a gde svetski pisac? Hamsun, potvrđeni nacista, je izvršio presudan uticaj na njegov spisateljski poziv, romanom Glad. Jednom fantazmagoričnom Singeru je realistični Čehov omiljeni pisac pripovedaka, iako se nalaze na sasvim različitim stranama sveta književnosti. Posebni pasusi posvećeni su jidišu, jer Singer je pisao na ’ničjem jeziku’, na jeziku koji nije imao pravni status i čvrstu normu, ali je dobio nobelovca. Strah i jeza rata, američki Poljak jevrejskog porekla, panreligiozni nesuđeni rabin, pa još sve to na jidišu – nije bilo jednostavno. Pod takvim uslovima stvarati mitologiju koju čitaoci bez premišljanja prepoznaju.
Govorio je da nema dobrog romana koji je kosmopolitski na način da se ne vezuje ni za jednu kulturu. I bio je u pravu. Zato je Singer jevrejski pisac, a Grosman izraelski. Tačnije, Singer je uspeo da ostvari svoj ideal pisca – ambasadora svoje kulture, a da bude i građanin sveta.
Knjiga Florans Noavil nam sve sjajno otkriva kroz kratka poglavlja, i sugestivne podnaslove. Iz razgovora sa njegovim sinom Israelom, stiče se utisak da je bio još jedan u nizu njegovih junaka, apstraktan, u nekim momentima čak groteskno bezličan, ne manji i ne veći stranac od njegovih proznih junaka.
Kada ga opisuju kao donžuana, prisetimo se Mađioničara iz Lublina. Je li to, nekim delom, bio naš mag iz Leoncina? Junak iz romana na kraju vrlo religiozno završava, skoro kao svetac. Singer pak završava život sa uzvikom ’’nmah’’, demonskim bićem kojim su ga plašili kada je bio dete; zanimljivo, pošto je taj motiv vrlo prepoznatljiv za njegove pripovetke. Moguće da je nesvesni deo učinio svoje i pokazao odakle potiče sve ono što se književno izražavalo? U svakom slučaju, singerijanska mitologija ostaće neodoljivo na rubu fantazije i religije, a u svakom slučaju ’’onaj ko pripoveda i ko sluša nisu od ovog sveta’’.
Gutes Lesen, kao Gute Wohe za Šabat, u ovom i svim drugim svetovima!
Vidi pod Ljubav I Njeno telo zna, D. Grosman (preveo D. Albahari), Arhipelag, 2009
CORPUS DELICTI
’’Izvanredno pojačavanje moga Ja (pomoću fantazme) , prigušeno nesvesno. Ovo zadovoljstvo može da bude kazano. Otuda dolazi kritika.’’ R.Bart
Knjiga koja je dala ovu jednostavno objašnjenje (pozitivne) kritike zove se Zadovoljstvo u tekstu. Kritika se neretko shvata gotovo kao nepotrebna. Pišu se knjige o knjigama, često veće od samih književnih dela koje obrađuju, izrađuju se disertacije na tumačenjima tumačenja o raznim pitanjima, i sve to izgleda apstraktno. Ponekad je sva ta kritika kritike toliko napadna da uveri u neupotrebljivost pisanja takvih tekstova. Tada, u trenucima dvojbe, postavlja se sasvim ozbiljno pitanje: Čemu, zaista, služi kritika?
Pored brojnih duhovitih/satiričkih objašnjenja (jedno od njih je i tekst Boška Tomaševića koj je izašao u zrenjaninskoj Ulaznici, 2009), teorijskih knjiga o toj temi, nihilizma koji, uglavnom pesnici, pokušavaju da sprovedu, Bartova definicija umiruje sve ostale. Pogrešno je tražiti u kritici ’savete za pisanje’ jer se upravo tu svodi na neupotrebljivu.
Zadatak kritike jeste približavanje teksta i skretanje pažnje na neke pojedinosti koje su izazvale zadovoljstvo. Potrebno je podsetiti se i jednog pasusa iz članka prof. dr Biljane Dojčinović-Nešić, gde ova kritičarka objašnjava sledeće: ’’U stvarima iz spoljnjeg sveta, običnog života, svakodnevice, praktične sfere, rado razlikujemo odluke za koje smatramo da ih donosimo razumom, od onih koje, verujemo, prepuštamo izboru srca. Književnost nas stalno iznova uverava da je ta podela zabluda, da su naše odluke uvek mešovite.(...)Jedino što pouzdano znam jeste da sve što hoću valjano da raščinim, treba prvo da me opčini. Prepoznavanje onoga što čini dobru knjigu izaziva ’’talas u ...umu, uzbuđenje, emociju, pokret duha« o kojima govori Apdajk. (...)To je prepoznavanje koje se najtačnije transkribuje upravo uzvikom divljenja: Hej.’’ Još jedan od takvih pisaca je pred nama.
David Grosman poznat je kod nas od ranije sa svojim delima Lavlji med i Žuti vetar, a od ove godine dostupan je na našem jeziku sa još dva dela. Roman koji mu je doneo svetsku slavu, Someone to run with, još uvek čeka svoj prevod.
Ovaj pisac je, čini se, pravcati predstavnik Izraela. Pišući o istorijskom stradanju, on stvara Vidi pod: Ljubav, gde prepliće svetove i vremena; pišući o telesnosti i emocijama, nezavisnim od istorije i stradanja, stvara Njeno telo zna. Ove dve knjige dokaz su visokog umeća stvaranja različitih vizura Izraela (ali i univerzuma), zato je očekivano da baš Grosman bude izraelski kandidat za Nobelovu nagradu. Kada govorimo o Izraelu, ne možemo izbeći istorijat nastanka države i društvena pitanja koja su tome prethodila. Nastanak ove zemlje ide zajedno i sa Biblijom i sa holokaustom. Možemo početi od strogo istorijskih činjenica,preko Biblije, mitologije, književnika koji su delovali na tom prostoru (ili vezani za taj prostor) i davali svoja objašnjenja, o impresivnim traumama i fatalnim greškama, o teokratskoj patnji i istrajanju. Grosmanova proza ne obiluje singerovskim fantazijama i dibucima, on je pisac savremenog Izraela i njegov idejni sistem je upravo mešavina aktuelnosti i tradicije, koje se u toj kulturi, možda toliko kao ni u jednoj drugoj, prožimaju.
Šta bi Grosman rekao Adornu? Odgovor na to pitanje dat je, indirektno, u časopisu Poetics today: ’’…Auschwitz should have that kind of Mount Sinai effect on an artist. It is the revelation of unintelligible evil, spoken by a burning bush that actually burned everything in sight that was Jewish. (…) Here, in the post-Holocaust imagination, art is possible and necessary’’.
Ova autorka, Thane Rosenbaum, kaže da je Aušvic nezamisliv I da zato piscu ostaje samo fikcija, ali i da je piščeva privilegija upravo magija imaginacije. To isto nalazimo kod Grosmanove, inače vrlo delikatne, junakinje Ajale: ‘’Holokaust je neprevodiv’’, ali pisanje I priča su mogući. U samom romanu Vidi pod: Ljubav imamo čak tri pisca u igri – Momik, Vaserman I Bruno Šulc. Imamo I bizarnog čitaoca, Nemca Najgela, lika izvitoperene I obrnute mašte. Čitali smo mnoge pisce holokausta, među njima I srpsko-jevrejske poput Kiša, Tišme, Albaharija, F. Davida, Đ. Lebovića, sa manje ili više autobiografske podloge, I zato nam je poznat oksimoron da književnost prenosi ono što se jezikom ne može preneti. U čemu je posebnost Grosmanovog jezika?
Osim što poklanja pažnju minijaturnim opisima, vrlo lirično, što njegovi junaci ’razmišljaju glasno’ (Momik jednako kao Šaul), na nivou rečenice uočavamo unutrašnja stanja, uznemirenja ili kompleksne odnose. Možemo kao primere uzeti opet Momika I Šaula, ili pak kćerku koja Njeno telo zna završava lapidarnom ispovešću o svojoj majci I njihovim emocijama,u dugačkim umetnutim rečenicama. U noveli Opsesija, Šaulova ljubomora naširoko je prikazana, velikim talentom za minuciozne psihološke detalje, što se opet nadovezuje na vrhunsko manipulisanje motivom opsesije koji srećemo I kod Momika, vezano za amanet koji mu je ostavljen. Iako zadeluje na mahove iluzorno u traganju i povezanosti sa Brunom (’’Reč je o njemu, ali i o meni, o mojoj porodici i onome što nam je Zver učinila’’), Momik je jasan junak, dete preživelih žrtava, i samim tim – žrtva. Moglo bi se reći da je on nosilac onoga što se kod Jevreja naziva ’prokletstvo pamćenja’, ili prokletstvo tradicije. Grosman prodire u problem traume nezaboravljanja jer to nije obična trauma: kaže se da je u jevrejskom društvu to prevazišlo iskustvo pojedinca i postalo kolektivna podsvest, neuroza koja se nasleđuje (Johanna Baum, A Literary Analysis of Tramatic Neurosis in Israeli Society: David Grossman's See Under Love, Other voices, feb. 2000). Paralelizam žive stvarnosti sa živom prošlošću, postoji ono Tamo i ono Ovde i da to Tamo određuje pojam Jevrejina, nacista ne može biti pisac jer ništa ne oseća (uporedimo i lirične pripovetke Bruna Šulca), ljubav je suprotna temi romana a roman se ironijski nemoćno zove Vidi pod: Ljubav, i na kraju – rečnik, sve to daje posebnost Grosmanove obrade. Leksikon na kraju predstavlja apendiks romanu, sumiranje konkretnih, simboličkih I emocionalnih fakata o holokaustu, moderni postupak lišen hronološke zamornosti i topike prikazivanja stradanja. Krik je jedna od odrednica, ne spominje Munka iako se naslućuje da je tu negde baš taj Krik, jer jedno je sigurno: to je slika sa koje se zvuk čuje. Osim u svom remek-romanu, Grosman je I kroz Njeno telo zna doprineo percipiranju Izraela, zemlje koja je stvorena geslom ’’Ako nešto želiš onda to više nije san’’. On pruža nenametljivi putopis kroz taj prostor, pa će jedan junak nazvati grad Ejlat divljinom – jer je najjužnije mesto u zemlji I na neki način razbija osećaj zajednice. U ovim novelama, za razliku od romana, telesnost zauzima važno mesto, oslobađanje čula, i samoj prozi diktira takav jezik.’’Telo ima sopstveno shvatanje, nije više podređeno umu, telo je divno’’, kako kaže jedna junakinja. Drugačije u odnosu na čuvene Manekene Bruna Šulca.
Misija ispunjena, rekao je Gec, ili Majer, svejedno.
’’Izvanredno pojačavanje moga Ja (pomoću fantazme) , prigušeno nesvesno. Ovo zadovoljstvo može da bude kazano. Otuda dolazi kritika.’’ R.Bart
Knjiga koja je dala ovu jednostavno objašnjenje (pozitivne) kritike zove se Zadovoljstvo u tekstu. Kritika se neretko shvata gotovo kao nepotrebna. Pišu se knjige o knjigama, često veće od samih književnih dela koje obrađuju, izrađuju se disertacije na tumačenjima tumačenja o raznim pitanjima, i sve to izgleda apstraktno. Ponekad je sva ta kritika kritike toliko napadna da uveri u neupotrebljivost pisanja takvih tekstova. Tada, u trenucima dvojbe, postavlja se sasvim ozbiljno pitanje: Čemu, zaista, služi kritika?
Pored brojnih duhovitih/satiričkih objašnjenja (jedno od njih je i tekst Boška Tomaševića koj je izašao u zrenjaninskoj Ulaznici, 2009), teorijskih knjiga o toj temi, nihilizma koji, uglavnom pesnici, pokušavaju da sprovedu, Bartova definicija umiruje sve ostale. Pogrešno je tražiti u kritici ’savete za pisanje’ jer se upravo tu svodi na neupotrebljivu.
Zadatak kritike jeste približavanje teksta i skretanje pažnje na neke pojedinosti koje su izazvale zadovoljstvo. Potrebno je podsetiti se i jednog pasusa iz članka prof. dr Biljane Dojčinović-Nešić, gde ova kritičarka objašnjava sledeće: ’’U stvarima iz spoljnjeg sveta, običnog života, svakodnevice, praktične sfere, rado razlikujemo odluke za koje smatramo da ih donosimo razumom, od onih koje, verujemo, prepuštamo izboru srca. Književnost nas stalno iznova uverava da je ta podela zabluda, da su naše odluke uvek mešovite.(...)Jedino što pouzdano znam jeste da sve što hoću valjano da raščinim, treba prvo da me opčini. Prepoznavanje onoga što čini dobru knjigu izaziva ’’talas u ...umu, uzbuđenje, emociju, pokret duha« o kojima govori Apdajk. (...)To je prepoznavanje koje se najtačnije transkribuje upravo uzvikom divljenja: Hej.’’ Još jedan od takvih pisaca je pred nama.
David Grosman poznat je kod nas od ranije sa svojim delima Lavlji med i Žuti vetar, a od ove godine dostupan je na našem jeziku sa još dva dela. Roman koji mu je doneo svetsku slavu, Someone to run with, još uvek čeka svoj prevod.
Ovaj pisac je, čini se, pravcati predstavnik Izraela. Pišući o istorijskom stradanju, on stvara Vidi pod: Ljubav, gde prepliće svetove i vremena; pišući o telesnosti i emocijama, nezavisnim od istorije i stradanja, stvara Njeno telo zna. Ove dve knjige dokaz su visokog umeća stvaranja različitih vizura Izraela (ali i univerzuma), zato je očekivano da baš Grosman bude izraelski kandidat za Nobelovu nagradu. Kada govorimo o Izraelu, ne možemo izbeći istorijat nastanka države i društvena pitanja koja su tome prethodila. Nastanak ove zemlje ide zajedno i sa Biblijom i sa holokaustom. Možemo početi od strogo istorijskih činjenica,preko Biblije, mitologije, književnika koji su delovali na tom prostoru (ili vezani za taj prostor) i davali svoja objašnjenja, o impresivnim traumama i fatalnim greškama, o teokratskoj patnji i istrajanju. Grosmanova proza ne obiluje singerovskim fantazijama i dibucima, on je pisac savremenog Izraela i njegov idejni sistem je upravo mešavina aktuelnosti i tradicije, koje se u toj kulturi, možda toliko kao ni u jednoj drugoj, prožimaju.
Šta bi Grosman rekao Adornu? Odgovor na to pitanje dat je, indirektno, u časopisu Poetics today: ’’…Auschwitz should have that kind of Mount Sinai effect on an artist. It is the revelation of unintelligible evil, spoken by a burning bush that actually burned everything in sight that was Jewish. (…) Here, in the post-Holocaust imagination, art is possible and necessary’’.
Ova autorka, Thane Rosenbaum, kaže da je Aušvic nezamisliv I da zato piscu ostaje samo fikcija, ali i da je piščeva privilegija upravo magija imaginacije. To isto nalazimo kod Grosmanove, inače vrlo delikatne, junakinje Ajale: ‘’Holokaust je neprevodiv’’, ali pisanje I priča su mogući. U samom romanu Vidi pod: Ljubav imamo čak tri pisca u igri – Momik, Vaserman I Bruno Šulc. Imamo I bizarnog čitaoca, Nemca Najgela, lika izvitoperene I obrnute mašte. Čitali smo mnoge pisce holokausta, među njima I srpsko-jevrejske poput Kiša, Tišme, Albaharija, F. Davida, Đ. Lebovića, sa manje ili više autobiografske podloge, I zato nam je poznat oksimoron da književnost prenosi ono što se jezikom ne može preneti. U čemu je posebnost Grosmanovog jezika?
Osim što poklanja pažnju minijaturnim opisima, vrlo lirično, što njegovi junaci ’razmišljaju glasno’ (Momik jednako kao Šaul), na nivou rečenice uočavamo unutrašnja stanja, uznemirenja ili kompleksne odnose. Možemo kao primere uzeti opet Momika I Šaula, ili pak kćerku koja Njeno telo zna završava lapidarnom ispovešću o svojoj majci I njihovim emocijama,u dugačkim umetnutim rečenicama. U noveli Opsesija, Šaulova ljubomora naširoko je prikazana, velikim talentom za minuciozne psihološke detalje, što se opet nadovezuje na vrhunsko manipulisanje motivom opsesije koji srećemo I kod Momika, vezano za amanet koji mu je ostavljen. Iako zadeluje na mahove iluzorno u traganju i povezanosti sa Brunom (’’Reč je o njemu, ali i o meni, o mojoj porodici i onome što nam je Zver učinila’’), Momik je jasan junak, dete preživelih žrtava, i samim tim – žrtva. Moglo bi se reći da je on nosilac onoga što se kod Jevreja naziva ’prokletstvo pamćenja’, ili prokletstvo tradicije. Grosman prodire u problem traume nezaboravljanja jer to nije obična trauma: kaže se da je u jevrejskom društvu to prevazišlo iskustvo pojedinca i postalo kolektivna podsvest, neuroza koja se nasleđuje (Johanna Baum, A Literary Analysis of Tramatic Neurosis in Israeli Society: David Grossman's See Under Love, Other voices, feb. 2000). Paralelizam žive stvarnosti sa živom prošlošću, postoji ono Tamo i ono Ovde i da to Tamo određuje pojam Jevrejina, nacista ne može biti pisac jer ništa ne oseća (uporedimo i lirične pripovetke Bruna Šulca), ljubav je suprotna temi romana a roman se ironijski nemoćno zove Vidi pod: Ljubav, i na kraju – rečnik, sve to daje posebnost Grosmanove obrade. Leksikon na kraju predstavlja apendiks romanu, sumiranje konkretnih, simboličkih I emocionalnih fakata o holokaustu, moderni postupak lišen hronološke zamornosti i topike prikazivanja stradanja. Krik je jedna od odrednica, ne spominje Munka iako se naslućuje da je tu negde baš taj Krik, jer jedno je sigurno: to je slika sa koje se zvuk čuje. Osim u svom remek-romanu, Grosman je I kroz Njeno telo zna doprineo percipiranju Izraela, zemlje koja je stvorena geslom ’’Ako nešto želiš onda to više nije san’’. On pruža nenametljivi putopis kroz taj prostor, pa će jedan junak nazvati grad Ejlat divljinom – jer je najjužnije mesto u zemlji I na neki način razbija osećaj zajednice. U ovim novelama, za razliku od romana, telesnost zauzima važno mesto, oslobađanje čula, i samoj prozi diktira takav jezik.’’Telo ima sopstveno shvatanje, nije više podređeno umu, telo je divno’’, kako kaže jedna junakinja. Drugačije u odnosu na čuvene Manekene Bruna Šulca.
Misija ispunjena, rekao je Gec, ili Majer, svejedno.
Tesla, portret među maskama, V. Pištalo, Agora, 2008
TRILO(LO)GIJA O METAFIZICI
’’Tabanima je osećao brujanje planeta koje sva bića imitiraju’’
Citat iz NIN-ovog romana za 2008. godinu može objasniti razlog zašto je o Nikoli Tesli uopšte pisano pod okriljem književnost, a rezime je dao sam pisac na kraju: ovo je roman učenja i zaboravljanja. Ne samo što je pisac gradio roman na činjenicama iz Teslinog naučnog i ličnog života, već i zato što se čitalac nalazi pred posebnim zahtevom u materiji koja nije književna u totalnoj meri. Učenje se odnosi na sve ono što o naučniku znamo i ne znamo, o patentima i njegovom implicitnom povezanošću sa nekim društvenim i idejnim pokretima (nadrealizam, futurizam), a zaboravljanje je sve ono što iščezne ’čitaocu- laiku’ i ostane samo čitalački kostur. Upravo je to i mera po kojoj je Pištalovo delo roman a ne naučnopopularna biografija poznate ličnosti.
Biografija ograničava, ali upravo je draž u slobodi koju je neophodno stvoriti da bi delo bilo književno ostvareno. Ovaj roman spaja naučne i knjiške istine i ne bi postojao da je zanemarena bilo koja od te dve. Ne može ga čitati svako, ni svaki naučnik ni svaki čitalac/filolog, jer je potrebna posebna spremnost: na jednu stvarnu ličnost - po kojoj nosi ime fizička jedinica, američka muzička grupa i beogradski aerodrom, i koja je srpsko-hrvatski predmet spora i političkog manipulisanja. S druge strane imamo jedno umetničko iskakanje iz svih činjenica i predrasuda kojim raspolažemo. Pištalov Tesla je nepretenciozan da bude bilo šta sem onoga što je bio – neobična ličnost, kako se u jednom dijalogu u romanu i kaže, i ne samo kaže – njegov lik je umnogome izgrađen tako. Ako bismo se poslužili književnoteorijskom argumentacijom, ne bismo zaobišli Lotmana i njegovu definiciju ’’Ideja dela je u strukturi’’, tako je i ideja neobične ličnosti izneta kroz splet knjige. Nagoveštaj je dat već u prvom delu trilogije gde Tesla dečak ’pati’ od slika koje mu nadolaze i koje su, kako on kaže bratu, ’’najstrašnije od svega’’.
Roman je iznet u prilično intimističkoj
vizuri (prof. dr Tihomir Brajović), što i
daje aristički ton štivu i postavlja knjigu i kao naučnu i kao oniričku biografiju.
Šta bi približno značio taj onirizam? Jednostavno kazano, u odnosu na Milenijum u Beogradu, stil u Tesli je mekši, priča obimnija i imaginarnija. Imaginarnost i činjenice ne idu zajedno, ali se kod romana svakako to menja, i tu dolazi do izražaja upravo (opet lotmanovska) nemogućnost prepričavanja dela. Stileme i jezičke varijable se ne mogu prepričati ’običnim jezikom’ biografije. Pisac nam približava pojedinosti iz naučnikovog okruženja, spajajući zato i vrlo zanimljivu podudarnost nadrealističkog časopisa ’’Nemoguće’’, Bretonovog pokreta i Tesle koji se u tom pokretu prepoznao. Pištalova proza prepoznatljiva je ovde po poetskom poentiranju i uopšte po liričnim konstrukcijama. Ostaju u pamćenju i neki opisi fizičara Edisona.
Onirizam se ogleda u temama koje pokreće Teslin lik. Njegova otkrića i uopšte rad u fizici više su važni kao okvir a manje kao faktografija, posebno kada se uzme u obzir tema stvaralačke energije. Stvaralačku energiju je Tesla, prema nekim izvorima, doživljavao kao erotski snažnu, supstituentsku, i tako svoj seksualizam pomera u korist stvaranja. Najeskplicitniji primer je dijalog u kome kaže da ’’nema veće sreće od otkrića’’, dok njegov prijatelj euforično govori o svojim erotskim ’otkrićima’. Tu je Teslin lik izmešten iz pojma čoveka od krvi i mesa, iako se na drugim mestima pojavljuje upravo kao običan čovek, ne izumitelj već dečak, sin, kolega. Čini se da je, ako bi se posmatralo u najgrubljim crtama, njegov lik baziran na suprostavljanju nagona stvaranje: erotizam. Iako pod eros spada i stvaralačka snaga, i snaga uopšte, ovde je ta opozicija seksualizma i nauke vrlo uočljva.
Čitljivost romanu daju između ostalog i kratka poglavlja, a pažnju najverovatnije drži priča o naučniku koja je ipak lišena toposa usamljeništva i neuklopljenosti (pandan alijenaciji i kvazi-alijenaciji u savremenim ’cyber’ romanima), bolećive različitosti, sete i sličnog. Svakako, čitljivost ne treba poistovetiti sa apsolutnom pitkošću, jer je roman prema mišljenju čitalaca koji uživaju u jezičkom karambolu čak opisan kao realistički! Sasvim je moguće da biografski element u ovom slučaju otežava poetiku, ali je nikako ne smešta u jezički nevešta dela. Slobodna impresija bila bi da Pištalova rečenica ovde traži red-po-red čitanje.
Milenijum je odsečniji i konkretniji; Tesla je raspršen ali sveobuhvatniji, čitav ljudski vek u fragmentima, sa fantazmama koje čine to življenje. Tesla, štaviše, insistira na fantazmama. Otuda i motiv koji je Pištalo elegantno provukao – brat Dane, preminuo još kao dečak, koji Teslu prati sve do časa smrti kada se i knjiga fizički završava Danetovim rečima: ’’Znaš li priču o sijamskim blizancima, brate?’’
Milenijum već u naslovu sadrži ironiju, dok Tesla već od naslova razotkriva. Istovremeno, Milenijum je verovatno jedan od najvrsnijih romana ’’iz oblasti’’ tranzicije i aktuelnih događaja u Srbiji. Postupak koji Pištalo u njemu koristi, između mitologizovanja i stvarnosnog, daleko je bolji od ’neosocrealizma’ koji se sreće sve češće u sveopštoj opsesiji devedesetim (možda bi trebalo konstatovati mazohističko-patološku ljubav prema tom periodu?). Tesla je jedan dobro napisani biografski roman, ništa manje i ništa više od toga (prof. Tihomir Brajović), ipak ono što daje vrednost jesu anegdote koje nisu odvojene od strukture već utkane u nju funkcionalno. Tesla ostavlja utisak lelujavosti jezika, i likova, što ne mora biti negativno, ali ako se uporedi sa Grosmanovim romanom Vidi pod: Ljubav dolazimo do sledeće situacije. Profesor Brajović primećuje da ’’iako je u mnogo čemu nesvakidašnja figura izumitelja naizmenične struje možda nudila upravo takvu uzbudljivu mogućnost, autor Tesle nije, međutim, ovo dvojstvo doveo do granica potpunog individualnog osporavanja socijalno-istorijske stvarnosti i iskoračenja u prostore (ne)mogućih svetova slobodnog unutrašnjeg postojanja, kakvo je, recimo, prisutno u fantazmatskom slikanju tragičnog sudbinskog puta Bruna Šulca u već čuvenom romanu Davida Grosmana Videti pod: Ljubav’’. To je nesumnjivo. Biografija Bruna Šulca i Nikole Tesle pisane su pod različitim poetičkim pretpostavkama, gde je Grosman otišao dalje, dopunjujući sudbinu poljsko-jevrejskog pisca sa kaleidoskopom istorije, sadašnjosti, tzv. kolektivne podsvesti izraelskog društva, krunišući delo leksikonom koji je, u najmanju ruku, ključ za razumevanje romana. Holokaust kod Grosmana upravo dobija svoj metafizički oblik; on spaja sudbine – društva, pojedinaca, pisca. To čini njegovu remek-vrednost. Tesla je, jednostavno, drugačije pisana biografija, a počiva na drugačijem svetu od Grosmanovog, i mnoge (društvene) ideje su načete i nagoveštene, ali ne do kraja iznesene.
’’Skini masku!’’, to je jedna od rečenica iz poslednjih redova romana, to je možda i dobar razlog za čitanje, jer negde među njegovim maskama, raznoraznim istorijskim tračevima, zasigurno se krije i neki razliveni portret. Hoće li taj portret jedan istoričar kao Vladimir Pištalo uspeti da dokuči i pokaže čitaocima – važno je samo donekle jer u književnosti, kao što dobro znamo, lepota predstavlja uživanje u oblicima. Ti oblici u Tesli su najviše primetni kroz fragmentarnost naracije, iscepkane epizode, tehnički lakše čitljive ali i simolički značajne: koliko još kockica mozaika fali da bi portret odista bio jasan?
’’Tabanima je osećao brujanje planeta koje sva bića imitiraju’’
Citat iz NIN-ovog romana za 2008. godinu može objasniti razlog zašto je o Nikoli Tesli uopšte pisano pod okriljem književnost, a rezime je dao sam pisac na kraju: ovo je roman učenja i zaboravljanja. Ne samo što je pisac gradio roman na činjenicama iz Teslinog naučnog i ličnog života, već i zato što se čitalac nalazi pred posebnim zahtevom u materiji koja nije književna u totalnoj meri. Učenje se odnosi na sve ono što o naučniku znamo i ne znamo, o patentima i njegovom implicitnom povezanošću sa nekim društvenim i idejnim pokretima (nadrealizam, futurizam), a zaboravljanje je sve ono što iščezne ’čitaocu- laiku’ i ostane samo čitalački kostur. Upravo je to i mera po kojoj je Pištalovo delo roman a ne naučnopopularna biografija poznate ličnosti.
Biografija ograničava, ali upravo je draž u slobodi koju je neophodno stvoriti da bi delo bilo književno ostvareno. Ovaj roman spaja naučne i knjiške istine i ne bi postojao da je zanemarena bilo koja od te dve. Ne može ga čitati svako, ni svaki naučnik ni svaki čitalac/filolog, jer je potrebna posebna spremnost: na jednu stvarnu ličnost - po kojoj nosi ime fizička jedinica, američka muzička grupa i beogradski aerodrom, i koja je srpsko-hrvatski predmet spora i političkog manipulisanja. S druge strane imamo jedno umetničko iskakanje iz svih činjenica i predrasuda kojim raspolažemo. Pištalov Tesla je nepretenciozan da bude bilo šta sem onoga što je bio – neobična ličnost, kako se u jednom dijalogu u romanu i kaže, i ne samo kaže – njegov lik je umnogome izgrađen tako. Ako bismo se poslužili književnoteorijskom argumentacijom, ne bismo zaobišli Lotmana i njegovu definiciju ’’Ideja dela je u strukturi’’, tako je i ideja neobične ličnosti izneta kroz splet knjige. Nagoveštaj je dat već u prvom delu trilogije gde Tesla dečak ’pati’ od slika koje mu nadolaze i koje su, kako on kaže bratu, ’’najstrašnije od svega’’.
Roman je iznet u prilično intimističkoj
vizuri (prof. dr Tihomir Brajović), što i
daje aristički ton štivu i postavlja knjigu i kao naučnu i kao oniričku biografiju.
Šta bi približno značio taj onirizam? Jednostavno kazano, u odnosu na Milenijum u Beogradu, stil u Tesli je mekši, priča obimnija i imaginarnija. Imaginarnost i činjenice ne idu zajedno, ali se kod romana svakako to menja, i tu dolazi do izražaja upravo (opet lotmanovska) nemogućnost prepričavanja dela. Stileme i jezičke varijable se ne mogu prepričati ’običnim jezikom’ biografije. Pisac nam približava pojedinosti iz naučnikovog okruženja, spajajući zato i vrlo zanimljivu podudarnost nadrealističkog časopisa ’’Nemoguće’’, Bretonovog pokreta i Tesle koji se u tom pokretu prepoznao. Pištalova proza prepoznatljiva je ovde po poetskom poentiranju i uopšte po liričnim konstrukcijama. Ostaju u pamćenju i neki opisi fizičara Edisona.
Onirizam se ogleda u temama koje pokreće Teslin lik. Njegova otkrića i uopšte rad u fizici više su važni kao okvir a manje kao faktografija, posebno kada se uzme u obzir tema stvaralačke energije. Stvaralačku energiju je Tesla, prema nekim izvorima, doživljavao kao erotski snažnu, supstituentsku, i tako svoj seksualizam pomera u korist stvaranja. Najeskplicitniji primer je dijalog u kome kaže da ’’nema veće sreće od otkrića’’, dok njegov prijatelj euforično govori o svojim erotskim ’otkrićima’. Tu je Teslin lik izmešten iz pojma čoveka od krvi i mesa, iako se na drugim mestima pojavljuje upravo kao običan čovek, ne izumitelj već dečak, sin, kolega. Čini se da je, ako bi se posmatralo u najgrubljim crtama, njegov lik baziran na suprostavljanju nagona stvaranje: erotizam. Iako pod eros spada i stvaralačka snaga, i snaga uopšte, ovde je ta opozicija seksualizma i nauke vrlo uočljva.
Čitljivost romanu daju između ostalog i kratka poglavlja, a pažnju najverovatnije drži priča o naučniku koja je ipak lišena toposa usamljeništva i neuklopljenosti (pandan alijenaciji i kvazi-alijenaciji u savremenim ’cyber’ romanima), bolećive različitosti, sete i sličnog. Svakako, čitljivost ne treba poistovetiti sa apsolutnom pitkošću, jer je roman prema mišljenju čitalaca koji uživaju u jezičkom karambolu čak opisan kao realistički! Sasvim je moguće da biografski element u ovom slučaju otežava poetiku, ali je nikako ne smešta u jezički nevešta dela. Slobodna impresija bila bi da Pištalova rečenica ovde traži red-po-red čitanje.
Milenijum je odsečniji i konkretniji; Tesla je raspršen ali sveobuhvatniji, čitav ljudski vek u fragmentima, sa fantazmama koje čine to življenje. Tesla, štaviše, insistira na fantazmama. Otuda i motiv koji je Pištalo elegantno provukao – brat Dane, preminuo još kao dečak, koji Teslu prati sve do časa smrti kada se i knjiga fizički završava Danetovim rečima: ’’Znaš li priču o sijamskim blizancima, brate?’’
Milenijum već u naslovu sadrži ironiju, dok Tesla već od naslova razotkriva. Istovremeno, Milenijum je verovatno jedan od najvrsnijih romana ’’iz oblasti’’ tranzicije i aktuelnih događaja u Srbiji. Postupak koji Pištalo u njemu koristi, između mitologizovanja i stvarnosnog, daleko je bolji od ’neosocrealizma’ koji se sreće sve češće u sveopštoj opsesiji devedesetim (možda bi trebalo konstatovati mazohističko-patološku ljubav prema tom periodu?). Tesla je jedan dobro napisani biografski roman, ništa manje i ništa više od toga (prof. Tihomir Brajović), ipak ono što daje vrednost jesu anegdote koje nisu odvojene od strukture već utkane u nju funkcionalno. Tesla ostavlja utisak lelujavosti jezika, i likova, što ne mora biti negativno, ali ako se uporedi sa Grosmanovim romanom Vidi pod: Ljubav dolazimo do sledeće situacije. Profesor Brajović primećuje da ’’iako je u mnogo čemu nesvakidašnja figura izumitelja naizmenične struje možda nudila upravo takvu uzbudljivu mogućnost, autor Tesle nije, međutim, ovo dvojstvo doveo do granica potpunog individualnog osporavanja socijalno-istorijske stvarnosti i iskoračenja u prostore (ne)mogućih svetova slobodnog unutrašnjeg postojanja, kakvo je, recimo, prisutno u fantazmatskom slikanju tragičnog sudbinskog puta Bruna Šulca u već čuvenom romanu Davida Grosmana Videti pod: Ljubav’’. To je nesumnjivo. Biografija Bruna Šulca i Nikole Tesle pisane su pod različitim poetičkim pretpostavkama, gde je Grosman otišao dalje, dopunjujući sudbinu poljsko-jevrejskog pisca sa kaleidoskopom istorije, sadašnjosti, tzv. kolektivne podsvesti izraelskog društva, krunišući delo leksikonom koji je, u najmanju ruku, ključ za razumevanje romana. Holokaust kod Grosmana upravo dobija svoj metafizički oblik; on spaja sudbine – društva, pojedinaca, pisca. To čini njegovu remek-vrednost. Tesla je, jednostavno, drugačije pisana biografija, a počiva na drugačijem svetu od Grosmanovog, i mnoge (društvene) ideje su načete i nagoveštene, ali ne do kraja iznesene.
’’Skini masku!’’, to je jedna od rečenica iz poslednjih redova romana, to je možda i dobar razlog za čitanje, jer negde među njegovim maskama, raznoraznim istorijskim tračevima, zasigurno se krije i neki razliveni portret. Hoće li taj portret jedan istoričar kao Vladimir Pištalo uspeti da dokuči i pokaže čitaocima – važno je samo donekle jer u književnosti, kao što dobro znamo, lepota predstavlja uživanje u oblicima. Ti oblici u Tesli su najviše primetni kroz fragmentarnost naracije, iscepkane epizode, tehnički lakše čitljive ali i simolički značajne: koliko još kockica mozaika fali da bi portret odista bio jasan?
Пријавите се на:
Постови (Atom)
